Академија СПЦ за уметности и консервацију
Београд

Осликавање иконостаса за цркву свете Тројице Озерковићи
Дабробосанска епархија

Наручилац: Отац Момир Васиљевић

Извођач:
Академија СПЦ:
мр Тодор Митровић - Надзор
хаџи Владимир Петровић - вођа екипе
Наташа Петровић
Милан Кочијашевић
Михајло Мандрапа
Бојан Ћирић
Марјан Весић

Рок: 40 дана
цјена: 5500 км
Концепт:
полазна тачка: апстрактне флеке у комбинацији са цетежом постуком
освјетљавања уз потпуну слободу сваког учесника...
2005 г

Поступак осликавања који имате пред собом свакако није нешто што сте раније видјели, ово је покушај студената АСПЦ да изведу икону, да је јаве на ликовно аутентичан и легалан начин.

Ове слике или барем фазе ових слика једнако пристају и црквеном - литургијском амбијенту и било којој галерији модерне умјетности.
Сам поступак сликања као и договор међу умјетницима је управо такав: Они раде конкретан посао за Цркву и за новац, зову свакога да слика шта хоће и како хоће у нади да је баш то икона - можда необично али управо то је Вид аутентичаног литургиског концепта примјењеног у пракси.

Концепт:
Сматрајући свако “Византијко” данас немогућим јер се оно изврће у copi-paste, приступа се пост.. модернистички гдје се све традицијие жеље и лични таленти и приступу стављајау се на палету и користе а платно се оставља отворено - у пуној форми оно је дјелимично апстракто остављајући свјести, и оку посматрача својеврсно - огледање- експерименталност...

Сам поступак за ову прилику уже је договаран најприје између Наташе и Владимира. Кренуло се са преузимањем цртежа преподобног Андреа Рубљова који су нанешени, потом су по платнима просуте боје и радило се шпартлом - ка смислу цртежа - који су притом мало страдали.

Поставили - разапели смо двије антиномије и добили почетни напон- дијалектику ликовно - идејни простор. Таква ситуација је проблем пред којим се сада налазимо, проблем двије теоретске школе али сада на самоме платну - опредмећен. Да не би маст (паре, посо, реноме) у пропаст отишла морали смо рјешавати, али и сачувати слободу - јер то је Образ и Икона.

Флеке- апстрактне форме- које су настале, лагано смо култивисалии ка геометријским облицима... оне су се формирале ка некој врсти испрекиданих површина у разним равнима, у “иконописачком” концепту флеке су схваћене као про-плазма а површине које су се почеле формирати као освјетљења - мада су боје. Шири лазурни прелази чистим бојама додатно су рационолизовали платна, па су форме срастале у једну. А сви учесници налазили мјеста за свој израз!

Некада је долазило до болних преклапања а некада до невјероватних спојева и надоградњи међу члановима екипе, како је врјеме одмицало екипа се уходавала тако да је преклапања било мање, што је значајан вид Образовања ликовног.

На горњим фотографијама можемо да видимо драперију и детаљ.
Драперија је просто отворена, али такође и стоји. Она је отворена форма, можете је гледати али и гледати у њу.

Средина између те двје перспективе је погодак и мјера коју предлажемо.

Осим тога овакав концепт остаје птворен за сваку другу перспективу приступ и дар.

Детаљ је завршен стоји и врши своје функције, али је могуће било шта од богаства података који се ту налазе нагласити, уобличити, потиснути.

Када је све на платну тада се слика у живо, а то дајее фекат живота самоме платну који ће свака бакица без теоретисања да доживи и појми.

Међутим онима који су “убјеђени” у одређене доктрине или су стекли знања па свој (сликарски) идентитет
разумевају као посјед немогће је јерсе сваки пред-расуд мора одбацити када истинска потрага почне. Њихов амин и ништа друго чини законе материје актуелним.

Сликарска техника се развија и ослобађа саме себе када прелази у умјетност, закони структуре, физичких особина материјала се мјењају, мјења се свјест перцепција и грунт. Занатлије ће мислити да сам изашао из сликарства и почео филозофирати, али говорио сам управо о сликарству самом.

Неки од детаља приликом рада екипе која је успјела да по принципу свако ради шта хоће ипак функционише и уз све потешкоће покаже личну и ликовну зрелост као и много важније: да покаже да су дарови (таленти) међусобно уклопиви и компатибилни, или како каже презвитер др. Николаус Лудовикус да се међусадржавају са епископском службом. Ово Међусадржање је често једино мјерило у чину откривања (осликавања-проскинезе) непознатог Бога апостола Павла.

Орнаменти и орнаментална геометрија нису само пуки украси и шаре..
Орнаментална геометрија заснована на архетипским облицима гради форму и отвара икону, орнаменти су свезак кључева који се примјењују на разне ликовне проблеме.
Орнаментална гемотерија је пјесничка и слободна зан разлику од пост декартовске засноване искључиво на просторном крсту као координатном систему.
Ми , а то се види кроз архитектуру храма, можемо и друге архетипе узимати за основе у градњи (ликовнога) простора и слободно их комбиновати у пуно богаство ликовно просторног слободног и личног Логоса.

Сваки наш ликовни не-квалитет је духовни неквалитет, болест или јерес. Копизам није друго него лицемјерје, замишљање Христа је јеретичка маштарија на платонистичкој матрици, а не богајављење у црквеној материци.
Оргиналност је израз индивидуације и опет завршава у психо-логији.
Поета Дарко Николић би рекао Икона је сликарство релизма... када се људи у духу љубави (Цркви) сагледавају као христи (јани).
Богојављење је увјек у оквирима људске природе, никад изван ње. У ближњем - комшији - пријатељу и непријатељу.

Рекао си: Тражите лице моје- тражим лице Твоје Господе.
Давид псалмопјевац